Strategija jednog pijačara

Strategija jednog pijačara

Pođoh danas na pijacu bajsom da pokupujem neke stvari, pa kontam kad sam već tu da stanem da kupim ćerki pljesku, jer tu imaju neke baš, baš dobre. Dok sam stajala tako da mi žena spremi pomenutu pljesku, priđe mi dete od nekih 4-5 godina sa nekom kesom punom sunđera za sudove.

Gleda me onako sa onim okicama crnim i pita me „Teto `oš sunđere za suđe, devet komada 100 dinara“ i ja tako mislim se ma kupiću te sunđere taman mi ne trebali nikada. Ali ne bih ja sada odmah da kupim i završim stvar, već hoću malo da popričam sa njim. Pitam ja njega “Kako se zoveš?“  Kaže “Marko, imam 4 godine”, mada čini mi se mnogo, mnogo manje ali ajde. “Marko pa šta će mi sunđeri, imam punu fioku kod kuće?”, kažem ja, a on će ti na to “Uzmi evo trebaće ti sigurno”.

„Ma ne trebaju mi sunđeri, imam sunđere, hoćeš ti jednu pljesku da ti kupim?“ Neće pljesku.. Pitam ja njega “Šta to piješ?” Guaranu, kaže. “Ma ko ti dade guaranu bokte?!”, mislim se ja.  Opet on pita mene „Dobro, ako nećeš sunđere, `oćeš vanglu onda, imam 6 komada za dvesta dinara?“ Pa da umrem od smeha, pitam ga šta će mi vangla, imam i to, on ode brzo do mame tu preko puta stavi vanglu na glavu pa reče „Možeš i da staviš na glavu ako počne kiša!“

Ej! Dete od 4 godine, znači šokirana sam njegovom snalažljivošću i  visprenošću, željom, energijom da proda to što ima. Znači da je imao u tom momentu ciglu da mi proda, verujem da bi on to meni „uvalio“ uz praktični prikaz primene, makar on bio i smešan.

Ja ne mogu da se otmem utisku da se on takav rodio, da ga niko nikada nije učio prodajnim veštinama, strategiji tržišta, primeni proizvoda, cenovnoj politici, menadžmentu, on je sam sebi sve, dakle rodio se takav, sposoban, spretan, pogledao je kod komšije kako prodaje kukuruz 5 za 100 dinara, pa je skontao da može da zezne i komšiju da prodaje i to ako malo stane dalje gde ljudi čekaju pljeskavice i dok su u redu ponudi im sunđere, vangle, pa i kukuruze ako treba, šta god.  Sve to sa 4 godine.

O čemu mi pričamo, o strategiji jednog pijačnog prodavca koji ima 4 godine, a ima svoju strategiju prodaje. U međuvremenu, dolazi stariji dečak, i pokušava da proda svoje sunđere, dakle direktna konkurencija! Ja mu kažem da smo se ja i Marko već pogodili i da nema potrebe da mi nudi svoje sunđere! Marko onako sav srećan, „Jeste ja sam prvi došao!“ Mali Marko ume da se nosi i sa konkurencijom. Tako mali!

Stariji dečak i dalje ne popušta. „Gospođo on vas je slagao, on se ne zove Marko, zove se Kristijan“

Marko se smrk’o , nos obesio, a ja mu kažem, „Nemoj ti Marko nikom ni da kažeš tačno kako se zoveš i to je dobro što si uradio.“ Nepoznati ljudi ne treba ni da znaju kako se tačno zoveš J

Sada ko je razumeo shvatiće poentu moje priče, kada sledeći put budete pravili strategiju prodaje u vašoj firmi, treba da zaposlite nekog kao što je Marko, nekog ko razume kako stvari funkcionišu, nekoga ko možda nema odgovarajuću školu za to, jer nije imao ko da mu plati diplomu ili školovanje, ali ume da proda i đavolu, jednostavno takav se rodio, sposoban, vispren, snalažljiv. Neko ko će u svojoj glavi videti da ako Pera stoji pored njega i prodaje to isto što i on, mora da smisli kako da bude bolji od Pere, kako da taj isti sunđer, kukuruz ili vanglu koju ima i Pera narod kupi baš od njega, jer njemu je važno da on proda i zaradi.

On shvata da od toga živi, da je njegova mala porodica u stvari firma za koju radi, u stvari ne bitno je šta prodaješ, danas vangle sutra kukuruz, prekosutra kredit i karticu.  Naravno da sam kupila sunđere, i vangle i šta god da je imao, jer prodavac se rađa, to se ne uči, sa tim se rodiš ili se ne rodiš. Da se razumemo svi nešto prodajemo, pitanje je koliko smo posvećeni tome, i kako to radimo.

Kada vam sledeći put padne prodaja u firmi, vi se setite Marka, pa zaposlite takve kao Marko, a ne ljude koji nemaju veze sa prodajom, nedovoljno posvećene, sa diplomom ko kuća, i nimalo duha u sebi, nekog ko nije sposoban ni da kupi nešto a kamoli da proda.

U zdravlje,

Pozdrav

Eli.